Poznati splitski stand up komičar Travizi, koji se odrekao imena po uzoru na Stinga, teški je ADHD-ovac, bivša čistačica na Siciliji, samoprozvano odličan kuhar, foodie, diplomirani ekonomist (doduše diplomirao je u Puli, jer nigdje drugdje nije ni upao), čovjek koji još uvijek traži karakter u nadi da će ga i naći, jedini koji ima groupice u ovom komičnom ‘bendu‘, tour menadžer i kamatar SpliCkeScene (koju osim njega čine i Tomislav Primorac, Josip Škiljo i Ivica Lazaneo), uskoro, 15. prosinca, imat će najveći solo nastup ikad u zagrebačkom kazalištu Vidra, a mjesta gotovo da i nema više.
Travizi, Ante Travizi, stand up-om se bavi već osam godina i rasprodaje dvorane diljem regije. U Splitu se mjesecima unaprijed rasprodaje show u Planu B, a svakako preporučamo da i njega i SpliCkuScenu odete poslušati, zagarantirano ćete umirati od smijeha, baš kao što smo i mi tijekom ovog intervjua. U nastavku pročitajte što nam je sve Ante otkrio...
Prije nego si se počeo baviti stand up-om završio si ekonomiju…
Završija san preddiplomski u Puli ‘kultura i turizam’. Da! U Puli! Nisam nigdi drugdi upa. Računam, koliko ljudi zapravo ide tamo, ovo će bit jedna vrsta antropološkog studiranja. Bija san u Puli od 2010. do 2014. Tijekom studija u Puli san bija na studentskoj razmjeni. To je bila jedna od definirajućih odluka u mom životu jer san se tu oslobodija ka čovik. Izaša san iz pećine, skužija san da život nije samo faks, ni samo Hrvatska nego da život postoji svugdi paralelno i da ima toliko mogućnosti za živit život.
Uvik san tija nešto sam sa sobom. Nešto. Tad je dosta bilo popularno bit u muzici, DJ produkcija, a ja san tija to nešto, pa san se da u to, da sam se u produkciju muzike na kompjuteru, ali jako kratko, jer ja san teški ADHD, ne mogu ja sidit i ne mogu nešto repetitivno slušat ka debil 10 sati, ja san tu odma popizdija. Reka san ‘ma nije ovo za mene’. Ja tu nešto želin s mikrofonon, ali ne znan šta točno.
Onda san diplomira, vratija se u Split, pa san iša radit na Siciliju, pra san apartmane, bija san čista na Siciliji, bija mi je plaćen smještaj i to je to. Živija san tamo 40 dana. To mi je super za putopis: ‘40 dana na Siciliji.‘
Onda san iša radit sezonu na Ibizu. Tamo san proša sve poslove. Tamo je normalno dobit otkaz jer svakakav svit dolazi tamo radit. Radija san ka barmen, šanker, u kancelariji…
Vratija san se nekako pun sebe, pun životnog elana, ono: ‘Ja san bija čista, jel ti znaš ko san ja?’ Osjeća san se kompletno, ispunjeno, čišćenje me napunilo haha. I noćarenje i rad u kancelariji na Ibizi. Upisa san onda diplomski studij. Par miseci nakon, početak 2016. bila je radionica stand up-a u Splitu. Reka san ‘ma nema šanse, al iden vidit šta će bit’.
Kako si se onda počeo baviti stand up-om?
Uvik san ja bija zajebant, uvik. Volija san stand up, gleda san ga tu i tamo. Ko dite san uvik bija komičan, priča pizdarije, zajebava mater, imitira poznate i sve oko sebe. Kad je došla ta radionica, reka san sam sebi da iden vidit, jer san se dobro osjeća, znaš, od čišćenja apartmana haha.
Rekli su nam da nastupamo, ja san reka ‘nema šanse’, al kako su se i drugi prijavili, i ja san. Taj nastup je bija teška katastrofa. Iman tu snimku i ne mogu to gledat. To je toliko loše. Vidin sebe nervoznog, šetan gori - doli, zaboravija tekst, gutan slova, ono, grozno! Ne znan uopće odakle mi ideja da je to bilo dobro.
Bija san na kraju drugi po glasovima, šta je skroz nerealno, ali eto, tako je sve krenilo. Posli je bija open mic jednom misečno, pobjeđiva san na tome i onda bi ovi smradovi iz SplickeScene rekli da je to zato jer su moji prijatelji dolazili i glasali za mene, ali moji prijatelji su podigli scenu i dolazili kad niko nije dolazija. Sad više neman prijatelje, bili su tu kad su trebali (smijeh).
Tako su krenuli lagano nastupi, mic po mic. Onda san jednom pobijedija u Zagrebu. Dobija sam samopouzdanje i elan i mislija ‘ja san ikona teška’. Onda svatiš da si niti 0.001 promila u tom moru stand up-a. Ti si ništa. Još uvik san ništa. Tad san bija pogotovo ništa, a tad san mislija da san predobar. Sad mislin da san okej. Stand up je rad, koliko paradoksalno zvuči nekima, ali je stvarno rad. Ima jedna izreka, ne znan di sam je točno čuja, ali dobro opisuje ovu branšu: Stand-up je maraton, a ne sprint.
Šta su tvoji rekli kad si rekao da ćeš se bavit stand up-om?
Mater je bila za, sestra isto, ocu nisan ni reka. Prve dvi tri godine nije zna šta radin, dok mu neko nije reka jer je vidija članak u novinama. On nije ni zna šta je stand up, on je to zva stand by. Reka bi ‘Jesu to oni koji pričaju: Ja san bija vamo, ja san bija namo…?’ Njegova kritika stand up-a je bila: ‘Šta mene boli uvo di je on bija? Znan li on di san ja bija?’ On samo priznaje samo posal koji se radi rukama. Kad san ima posal u kancelariji on bi reka da je jedino pravi posal fizički, na drugom se ne možeš umorit. Reka bi ‘On umoran, dingili - dingili i ode doma. Ooon umoran!’
Kad si otkrio ADHD?
Kasno, ali uvik san u školi bija onaj koji ne može sidit, pa krivo sidi, pa ne sluša, pa krivo napravi zadatak. Preopušten u nekim stvarima. Triba napisat domaći, pa dobro, napisat ću ga kad - tad. Uopće nisan kužija koncept deadlinea i kazne. Tad se nije znalo uopće šta je ADHD, samo se govorilo, a on je ‘živo‘ dite.
Bivša cura mi je jednom reka ‘Ja mislin da ti imaš teški ADHD!’. Odma teški u startu. Ka kad mi se priča ne slušan, filtriran, selektivno slušan, nemiran san, ne volin autoritet itd. Posli san čak bija otiša na test i onda mi je žena rekla ‘Sad je malo kasno, al po tim testovima – teški ADHD!’
Primorac npr. kaže da on uopće ne razumi kako ja pišen materijal i da je to sve neki kaos koji na kraju funkcionira.
Kako pišeš materijal?
Nešto ti se dogodi, nešto doživiš… Neke opservacije. Ma na isti način svi pišemo, samo možda odemo u neki drugi smjer. Prodajen ljudima svoje stajalište i emociju. Zato je ponekad lakše nastupat solo jer te bolje mogu skužit ljudi u uru ipo nastupa nego u 20 min.
Inspirira me sve šta mi se događa, to su najbolje stvari. Mi to zovemo ‘MSSP – materijal se sam piše‘. Najviše me inspiriraju javne ustanove. Klikeri su mi najviše upaljeni kad san u dućanu, pošti i slično, jer u tin institucijama je uvik neki nesklad i neki kaos i uvik se nešto dogodi. A i moj stil je malo kaotičniji, nepredvidljiv san. Mogu otić u neki smjer di sam sebe iznenadin.
Imaš li tremu kad nastupaš?
Sve manje i manje, iman oko 1000 nastupa iza sebe, šta znači da san od osam godina, tri sam provea na bini, šta je masu. Iman tremu kad su nove baze, al i to je pod kontrolon. Iman tremu i kad dolazin nastupat di nisan nikad bija, i kad ne znan šta me čeka. Uvik postoji neka bojazan da nešto može poć po zlu. Dosta optimistično, znan.
Poletiš li ikada na krilima slave nakon dobro odrađenog nastupa?
Nisan. Prije bi me dobar nastup drža tjedan dana, a u početcima i misec dana. Sad me drži uru vrimena i onda ‘here we go again‘. Ako je bilo super, a jedna se osoba nije smijala, ja ću razmišljat o toj jednoj osobi, zašto se ona nije smijala. Tribali bi bit sritni jer smo rasprodali kazalište, ili neku dvoranu.
Ako je loš nastup će bit depra. Može bit tisuću dobrih nastupa, ako je jedan loš odma mislin ‘ja ne valjan ništa, ja nisan dobar, ovo nije za mene, ja bi se triba ostavit ovog!‘. Ako je dobar nastup onda mislin ‘ja san bog, ja san predobar‘ nekih uru vrimena i tako u krug.
Kako se vas četvorica slažete?
Mi smo vječna ekskurzija. Više nismo samo prijatelji, sad smo familija. Od početka imamo iskren odnos. Ti komičara ne moš lagat. Moš probat, al pošto smo mi navikli čitat ljude i od tog skupljamo materijal, ne moš nas muljat, mi to odma znamo. Sva četvorica smo detektivi za to.
Razumimo se nas četiri, super smo. Rijetko se svađamo, posvađali smo se samo dva – tri puta vrhunski i to je to. To je bilo ludilo. Pogotovo Tomo i ja, koji smo praktički najbolji jedan s drugim, taj put smo se skoro potukli. I to je to, od tada ništa.
Kakav si karakterno?
Ja još uvik tražin taj karakter. Neman to nešto šta me točno obilježava. Ovi je oženjen, ovi je Hercegovac, ovi je Bračanin, a meni nešto triba, radin na tome. Brendiran svoje prezime Travizi. Za početak san maka ime. Sad san samo Travizi. Ko Sting.
Zapravo, znaš šta, ja san kamatar SpliCkeScene. Ja zoven kad neko nije platija ili kasni s uplatom. Oni su prepristojni, a ja se volin svađat. Da mogu bolje pamtit, upisa bi pravo, samo šta tamo triba pamtit, ergo, ništa od toga. Kad neko kasni s uplatom, pitaju se ‘Oćemo pustit Antu na njih, a ja jedva čekan.‘
Za što si zadužen na vašim putovanjima?
Ja san tour menadžer. Pošto san foodie, ja gledan di ćemo jest i ja bukiran apartmane. Znan kuvat, jako san osjetljiv na hranu i ja san onaj ekstrovert koji vraća hranu u restoranu ako nije dobra.To je jače od mene, ne mogu. Ako vide da okrićen očima u restoranu, odma kažu ‘Evo ga na, popizdit će‘.
Nedavno smo bili u jednom restoranu, svi smo naručili isti komad ramsteka. Dođe meni i ja odma vidin da je moj duplo manji. Konobarica nije niti spustila moj pijat, odma san pita ‘Šta se dogodilo s mojin meson?‘ Onda smo zbog mene dobili gratis palačinke.
I apartmane bukiran jer je jednom Škiljo bukira toliko loš hostel da je to bilo strašno. Ušli smo unutra, to je ko neki skvot bia, nije bilo klime u srid lita, doručak bili kruv bez jaja i šunke, samo sir... Ništa nije valjalo, i od tada više niko osin mene ne bukira, ništa ne prepuštan slučaju. Jer ako nije dobro, ja ću reć da se pripreme i da je to bila jedina opcija. Srića, to se nije dogodilo odavno.
Donijeli ste odluku da ne radite nedjeljom?
To je najbolja odluka koju je SpliCkaScena donila. Nedilja je jedini dan kad se i Bog sam odmara. Mislin, lip sunčan dan u Splitu, a mi moramo u Zagreb na nastup, a u Zagrebu kiša. Ne da se ni ljudima nediljon ić gledat stand up, a kamoli nama nastupat. Ne zanimaju nas više nedilje, šta ti je.
Kako ti je uskladiti privatni život s noćnim radom? Jesi li i ti alkoholičar kao i Škiljo?
Nisan. Prije san moga popit masu, bia san jak igrač, a sad najmanje pijen. U kafiću di nastupamo mi konobari uvik kažu ‘evo gospodin Mineralna‘. Stand up način života je jako nezdrav. Putuješ, jedeš na benzinskima i fast foodovima, piješ. Mi bi se cvrcnili i išli žderat u Mate ili Prerade. Pazi, mi bi žderali u sljedovima u Mate. Prvo ide burek pa krafne. I sad zamisli tri – četiri puta tjedno tako. Moraš se udebljat. Onda san si reka pošto već iman godina sad pijen samo u posebnin prilikama i treniran.
Ti jedini od vas četvorice imaš groupice?
Je li? Ne znan baš. Al dobro, bia mi je Tomo reka jedan put ‘jebate tvoje gropice meni govore da ti kažen da im se sviđaš. Ka došla mu je neka i rekla ‘Jel moš ti reć Traviziju da je zgodan?‘, a kaže njoj Tomo ‘Jel moš ti meni nešto reć, tipa da ja dobro nastupan?‘, a ona njemu ‘Ne, ne ti, ništa, samo reci Traviziju to‘. Lipo je to čut, al ne tangira me to baš. Trudin se ostat prizeman, šta mislin da i jesan.
Što sve si proživio u ovih osam godina?
Svašta. Najviše je bila ta neka anksioznost i nesigurnost ima li ovo išta smisla. Jesmo mi samo ludi, jesmo li zabrijali?
I evo nakon osan godina se pokazuje da nismo, da ima smisla i ono šta volin ljudima reć je da je ovo tek početak, tj. uzlazna faza di smo priznati, i da toliko toga još imamo odradit, još smo svi relativno mladi. Osin Škilje.
Što bi još htio ostvariti?
Nešto vezano za filmsku industriju. Ili neko pisanje, režija, gluma... veliki sam filmofil. Možda nešto i na televiziji. U jednom trenu kad izađem iz kukuljice, buden slobodan i siguran izrazit se kako želin, mislin da će samo nebo bit granica, a to će bit brzo. Nadan se. Ako ne, zaboravite da san ovo reka.
Što je najljepše, a što najgore u stand up poslu?
Nemamo šefa. Tj. Škiljo je recimo gazda, al on to nikad neće reć. Naravno.Ivica je za marketing i sve šta vidite online na mrežama. Tomo i ja smo sindikat i borimo se za veća prava komičara unutar koletkiva. Svi imamo pravo na veto i svi imamo pravo glasa i svi se poštujemo. Praktički, mi smo komunjare haha.
Odnosno, uzeli smo najbolje od dva svita, znači švedski model poslovanja. Najbolja je sloboda i šta nemamo pravog šefa, možemo živit od ovoga, a najgore - nesklad s privatnim životom, a najveći strah je hoćemo li bit relevantni u budućnosti.
Ja uvik kažen da je stand up najbijednija vrsta rock‘n‘rolla u Hrvatskoj. Pišeš sam, nastupaš sam, režiraš sam, scenograf si, sve sam radiš. Bez muzike, ičije pomoći. Još sam skupljaš opremu nakon nastupa dok se ljudi slikaju s tobom. Živote robijo.
Korona nam je bila gadna. Završija san u koroni tečaj kuvanja, čak san mislija da san onaj lik koji je otkrija kuvanje u 29. i da ću tad postat kuvar. Dobija san i ponudu da radin sezonu na Šolti. Reka san ‘možda je to to!‘. Onda mi je prijatelj reka ‘malo te pere, malo si lud, aj samo izdrži još tri miseca, bit će bolje.‘ I stvarno, od 2021. nismo stali, stvarno ide super. Da bi rič reka…
Imaš svoj show 15.12. u Zagrebu u kazalištu Vidra...
To je za sad moj najveći solo nastup ikad, kapacitet je oko 370 ljudi. Treba bi to bit super show, jako se veselin tome! Dođite. Ostala su još samo zadnja 2,3 reda i bit će rasprodano. Bit će to jedna lipa štorija.