Nedilja, ura od obida, na stolu sarma, u livoj ruci perun, u desnoj nož, kad, ne lezi vraže, zvoni telefon. Fiksni.
Dobar dan.
Dobar dan.
Mislin se ja, dobar je bog koji te drži, kad dižeš povišću i inače pritrujena čovika s obida, a onda mi sine: Nije valjda on?!
- Je, kumpanjo, je, ja san!
Pa dobro, nesrićo jedna dabili jedna, je li ovo red, deset miseci se ne javit?! Ni pisma, ni razglednice, ni jedne jedincate riči?! Di si ti?!
- Da di san? U roumingu! A znaš i sam kako deru s impulsima. Čujen da je doli teška koma, recesija, sirotinja, glad... Ali i ovdi gori se ćuti kriza. Je, je, svi su se stisli, šparaju na svakon kantunu, nema više itanja i arčenja, prošla su ta vrimena.
Čekaj, reka si „ovdi gori“, nisi valjda…
- Ne, ti si!
Ma daj, nema šanse!
- Ima, majke...